HR - Ljudski Resursi - Srbija

Pandemija i rad na daljinu: Koje zemlje su propustile šansu novog načina rada

Danas, kada je većina ovih mjera ukinuta, a život donekle vraćen u normalu, mnoge kompanije i dalje svoje poslovanje omogućavaju u potpunosti ili makar delimično od kuće.

Nedavna studija sa sajta za zapošljavanje Indeed pokazala je da je broj oglasa za posao sa komponentom “na daljinu” porastao od početka pandemije i skoro utrostručen sa prosečnih 2,5 odsto u januaru 2020, na skoro 7,5 odsto u septembru 2021. godine, piše Euronews.

Španija, Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo su samo neke od zemalja u kojima se beleži najveći porast, a ni Sjedinjenim Državama taj trend nije stran.

Mogućnost rada od kuće skočila je sa manje od četiri odsto svih visoko plaćenih poslova pre pandemije, na oko devet odsto na kraju 2020. i na više od 15 odsto danas u Severnoj Americi.

Stručnjaci sa sajta Ladders veruju da će rad na daljinu opstati, pri čemu će četvrtina svih profesionalnih poslova biti dostupna na daljinu do kraja godine.

“Ova promena u radnim aranžmanima nije preterivanje. I koliko god da je velika, čak je i veća nego što ljudi misle”, rekao je izvršni direktor Ladders-a Mark Senedela.

I dok se čini da veliki deo sveta ubrzano prihvata ovakav način rada, neke zemlje se i dalje nisu prilagodile toj ideji, bilo iz kulturnih, pravnih ili tehničkih razloga.

Češka – pravna nesigurnost

Iako rad na daljinu postaje uobičajen u većini zapadnoevropskih zemalja, fleksibilni metod nije u potpunosti prihvaćen među Česima, posebno na strani poslodavaca, uprkos tome što je zemlja jednako tehnološki opremljena kao i brojne druge države.

Razlog je prilično jednostavan: Češka se bori da radnicima na daljinu da odgovarajući status, a zakon ne precizira da li je radnik van kancelarije normalni zaposleni ili ne, tako da kompanije radije izbegavaju rad na daljinu s obzirom na pravnu nesigurnost.

Češka je jedina zemlja koja nikada nije dala pravni status radnicima na daljnu, iako vlada počinje debatu o zakonu o njihovom statusu zbog mlađih generacija koje traže promenu.

Prema anketi Ipsosa, 51 odsto ispitanih čeških zaposlenih bilo je zainteresovano za stalni rad na daljinu, a 59 odsto za delimičan takav rad.

Francuska

U međuvremenu, Francuska se ističe kao nedovoljno dobar “đak” u Evropi jer prema studiji koju su sproveli Ifop i fondacija Žan Žores, samo 34 odsto Francuza je redovno radilo na daljinu tokom pandemije, dok je to radilo 61 odsto Nemaca, 56 odsto Italijana i 50 odsto Britanaca.

Količina vremena koje su Francuzi radili na daljinu takođe je bila manja nego kod njegovih evropskih susjeda: 11 odsto njih radilo je od kuće četiri do pet dana u sedimci, u poređenju sa 30 odsto Italijana.

Ove brojke se mogu objasniti velikim razlikama između višeg menadžmenta, od kojih većina može da radi na daljinu, i drugih socio-profesionalnih kategorija, koje uglavnom nastavljaju da odlaze na svoje radno mesto. Godine starosti takođe su bile faktor za ove razlike u Francuskoj: stariji radnici koji su manje rade digitalnom tehnologijom bili su više prisutni od generacije “digitalnih domorodaca”.

Francuzi su poznati po oklevanju u promenama, tako da se situacija možda neće skoro promeniti . Osim toga, kultura “prezentizma” – praksa prisustva u kancelariji čak uprkos bolesti, još je snažno ukorenjena u umovima starije generacije.

Na pitanje da li bi želeli više ili manje radnih dana na daljinu, francuski ispitanici su u anketi naveli da bi voleli manje dana rada na daljinu u poređenju sa evropskim susedima. Istraživači smatraju da je to rezultat društvenih interakcija kao ključnog sredstva za donošenje odluka u francuskom poslovanju. 

Japan – jaka kultura “prezentizma”

Japan je, baš kao i Francuska, još jedna zemlja koja je zahvaćena kulturom prezentizma. Mnogi Japanci strahuju od nedostatka napredovanja u karijeri ako ne rade dugo u kancelariji, a primoravanje ovih radnika da pribegnu radu na daljinu zbog zdravstvene krize pokazalo se katastrofom.

Dok većina zaposlenih kaže da ih je rad od kuće učinio efikasnijim nego što su bili u kancelariji, japanski zaposleni su postali manje produktivni u proseku za 20 odsto, prema studiji ekonomiste Tošihiroa Okuboa iz 2020.

Japan takođe ima izrazito socijalnu strukturu rada, što ga čini lošim kandidatom za rad na daljinu, jer zaposleni više vole da rade u timovima i daju procene kao grupa, dok se zaposlenima u inostranstvu obično dodeljuju konkretne odgovornosti i rad se procenjuje pojedinačno.

Mentorstvo i dijalog su dve osnovne vrednosti japanskog radnog sistema, sa starijim zaposlenima koji nadgledaju mlađe i neformalnim razgovorima koji jačaju kontakt unutar timova – nešto što nije funkcionisalo pri radu na daljinu.

Nedostatak pristupa personalnim računarima bio je još jedan razlog koji je japanskim radnicima učinio promenu mesta za rad veoma teškom – nacija ima jednu od najnižih stopa posedovanja personalnih računara, podaci su OECD.

Osim toga, kućne kancelarije su daleko manje uobičajene nego na Zapadu zbog male veličine prosečnog gradskog stana i većih cijena kuća u japanskom visokoobrazovanom društvu.

Kina – teška tranzicija

Uprkos tome što je Kina bila prva zemlja koja je pribegla radu na daljinu, jer je bila i prva zemlja koja se suočila sa koronavirusom, tranzicija je i dalje relativno teška za kinesku radnu snagu.

U to vreme, 40 odsto kineskih radnika bilo je prinuđeno da radi od kuće, u poređenju sa samo sedam odsto zaposlenih kojima je to do tada bilo dozvoljeno – prilično neočekivana kulturna promena za zemlju koja je veoma vezana za prezentizam i hijerarhiju, navodi konsultanstska kuća Blumberg.

Međutim, kada je zemlja počela da zaključava ključne pogođene regione, upotreba digitalnih tehnologija – uključujući veštačku inteligenciju, praćenje lokacije, prepoznavanje lica – naglo je porasla kako bi obuzdala širenje epidemije. Zaposleni su morali svakog jutra da jave svojim šefovima gde se nalaze i da li imaju simptome virusa.

Ipak, uprkos snažnoj kolektivističkoj kulturi u zemlji, nove navike razvijene tokom pandemije polako rastu među kineskim radnicima i dalji razvoj se može videti u narednim godinama.

Inače, za mnoge zemlje pandemija je rasvetlila neujednačenost pristupu digitalnim servisima – još jednu prepreku uspešnom prelasku na hibridne oblike rada. Nije iznenađujuće da su zemlje u razvoju najugroženije, a Angola se, na primer, istakla kao zemlja koja je najmanje pogodna za rad na daljinu.

Sve u svemu, većina zemalja širom sveta doživela je nespornu promenu mogućnosti da se posao obavi izvan tradicionalne kancelarije. Iako su se Francuska, Kina i Japan možda sporije prilagođavale radu na daljinu nego SAD, Velika Britanija, ovakvi trendovi će nastaviti da budu prisutni.